Dragoslav Šekularac, bivši fudbalski reprezentativac Jugoslavije

---

''U moje vreme, nas su tako posmatrali kao toliko bitne da su neki narodni heroji čak bili i pomalo ljubomorni na nas, zbog popularnosti. A bilo je tu svega, recimo, mene su Italijani jurili, kada me nisu pustili da odem – čak su me i ovde jurili, konkretno Aneli. Nudio je neke cifre koje ja nisam mogao ni da razumem... Zvali su ga tada da dođe u Kragujevac u FIATovu fabriku, on nije imao vremena za to, nego je došao zbog mene, pa su mu govorili kako to zbog fudbalerčića Šekularca dolazi tri dana u Metropol, a nećeš u Kragujevac u fabriku. Znači – ne može da ide. Da on tako nije postupio, sve bi možda drugačije i bilo, em po fabriku, em po mene. Međutim ja nisam u tom momentu doživljavao to kao nešto veliko, bio sam slavan, a tražio sam od mame pare za bioskop. Ja sam imao tu slavu, meni je to bilo lepo. Danas bih možda računao i drugačije, znate, imao sam mnogo pametne noge za jednu baš prosečnu glavu.

Imao sam jednu sreću – igrao sam dva Svetska prvenstva, pa sam igrao turnire u Parizu, a možda sam imao i taj kvalitet, da ne kažem da je samo sreća presudila, da sam te velike utakmice odigrao dobro; Ja igram u Štutgartu, a ceo stadion navija za mene, dok igram protiv njih...Zato i smatram da neko ne može da bude smatran najboljim igračem Jugoslavije ili Srbije, ako ne igra Svetska prvenstva i velika takmičenja. Velike utakmice čine velike igrače.
Zamislite sad, smatram da sam kvalitet kao Mesi, a igram protiv nekog levaka u Šapcu i svi kažu ’’uuuuu kakav majstor!’’ i dođe SP a– ja ne znam ništa. Nije to ista liga. Zato skidam kapu velikim igračima, kao što je Pele, tri svetska prvenstva odigrao majstorski, i onda se naredne četiri godine slika. 
Jednom sam ga pitao, kako te bre ne nervira, vuku te tamo, vuku te ovamo, pa se slikaš, a on mi odgovara: ’’Šeki, ako hoćeš da budeš najveći, prvo moraš da budeš ljubazan prema navijačima.’’ 

Tu i tamo neka slika, pa pokloniš dres, e tako se raste i tako se ulazi u legendu. Posle tog razgovora sam kad god mi pišu odgovarao na pisma, jer sam shvatio koliko su navijači važni. I dan danas odgovaram uredno, šaljem slike, eto, bio sam skoro sa veteranima u Loznici, izađem iz kafane, a neki mladići ustanu i tapšu, kao da su videli Tita! Samo nemojte da me terate da se hvalim, ali navijačka ljubav je mnogo važna za fudbalera....
Ovo je istinita priča: januar mesec, prvi tim Zvezde na turneji, ja kao igrač podmlatka igram – 150 gledalaca. Odigram utakmicu, četiri dana posle toga na utakmicu dođe 1500 gledalaca. Sedam dana posle toga – dođe 15000. I dan danas kad objašnjavam ljudima na šta sam ponosan, kažem – kad dovedeš ljude na utakmicu, ja ti skidam kapu. Ako si talenat, ako si vrednost, publika to vrlo lako oseti i prepozna. Najviše sam ponosan na to. To je meni značilo, kad sad razmišljam, to mi je ono najvrednije i najdraže što mi se desilo. Sve su to bili mali klubovi, male utakmice – ali uspeo sam da dovedem ljude da to gledaju. Tako sam i ušao u prvi tim.

Smatram da su naši fudbaleri dobri, klubovi u kojima igraju su to dokazali. Ako neko zabrlja, to nisu igrači, nego oni iznad njih. Evo, 1962. u Čileu smo mogli da igramo finale, ako ne i da pobedimo, rukovodstvo nije htelo da nam da premije, pa su nastale svađe, pa su igrači bili revoltirani i eto.
Znate, mi danas imamo 20ak igrača koji su u najboljim klubovima sveta, znači da su kvalitet i da su talenat... pa logično bi bilo tu da ćemo biti barem u prva 4, ja sa nestrpljenjem očekujem da gledam! ''