Nikola Draganić - Diplomirani ekonomista

---

’’Volim da kažem da san nije ono što vidimo dok spavamo, već je san ono što ti ne dozvoljava da spavaš. A ja ni sanjao nisam da ću ikada otići iz Beograda. Jedina zamisao mi je bila da se bavim proizvodnjom hrane, ali nisam znao tačno šta će to da bude. Tada sam radio kao ekonomista u jednoj firmi, ali hteo sam da ustvari radim nešto svoje. Baš u to vreme, doktori su mi preporučili mi da pijem prepeličja jaja. Ja sam to video kao neki znak i krenuo sam time da se bavim.

Kad si klinac i gledaš u svog oca kao u idola i kad ti on kaže da nešto ne možeš, ti hoćeš da mu dokažeš da nije u pravu. Ja sam tad bio jako mlad, nisam ni imao dovoljno novca, pa sam uporedo radio i na građevini. Imao sam tad 65 kg, a nosio džakove od 50 kg, ali svakog dana sam pevao dok sam to nosio jer sam znao da sam svakog dana za 20e bliži svom budućem poslu. Tako sam krenuo sa prepelicama. Tad nije bilo ni interneta, ničega, najviše sam učio na svojim greškama.

Skoro 10 godina sam bio u ovom poslu, a onda se te 2009. godine sve izmenilo u roku od dva meseca. Tek što sam dobio sina, izgubio sam posao. Nakon mesec dana majka mi je završila u bolnici, a potom mi je izgorela i kuća i imanje sa prepelicama. Nisam imao izbora, morao sam da se odselim iz grada sa suprugom kod njenih roditelja u Guču i da idem na sve ili ništa. Ja volim da kažem da nisam krenuo od nule, već od minusa. I zahvalan sam „onom gore“ jer je na taj teži način hteo da mi pokaže i ko su mi pravi prijatelji.

Neverovatno je šta sve čovek može da uradi kada pokuša. Počeo sam da proizvodim i kaveze za prepelice i koke nosilje, zaposlio sam osmoro ljudi, krenuo sa proizvodnjom inkubatora, zakupio zidane objekte, prepravio ih i ubacio ptice unutra, najpre prepelice, a sad i jednu autohtonu vrstu kokošaka – somborsku kaporku. Kompenzacijama sam dobijao prvo neke sadnice ruža, a kasnije sam prešao na sadnice malina.

Prve godine sam dobro prošao s malinama, a onda je sledeće godine mnogo pala cena, i ja sam rešio da od toga napravim domaći sok po bakinoj recepturi. Dobio sam ponudu za otkup sokova, bilo mi je bitno da te maline ne propadnu. Nekako mi je bilo logično da i etiketa bude na ćirilici. Napravio sam oko 1000l i odneo lancu prodavnica, ali je vlasnik insistirao da etiketa bude na latinici. Proradio mi je taj moj inat i onda sam rekao: „Neću sad da ti prodam nijednu flašu.“ Razmišljao sam – ja zbog ovog propasti neću. Pokloniću, podeliću, nije bitno, odneću deci u domovima. Vest o ovome se toliko brzo proširila da su ljudi iz celog sveta počeli da me zovu i ja sam video da je to mnogo više ljudi nego proizvoda koji imam da ponudim. I onda sam došao na ideju da spakujem sve u ambalažu od 0,2l, od 1000 flaša napravio sam 5000 flašica i počeo da ih šaljem ljudima besplatno. To je meni finansijski bio ogroman minus, ali je zato blizu 5000 ljudi probalo moj sok.

Kad se pročulo za mene, dosta ljudi je pričalo: „Blago njemu, on je uspeo preko noći“, a ne znaju da je meni za uspeh „preko noći“ bilo potrebno 20 godina. Treba da veruješ u ono što radiš, ali treba tome i da se posvetiš i da rizikuješ, da radiš ispravno.

Ponosan sam i srećan što sam omogućio sebi da radim ono što volim, da zarađujem od toga, a istovremeno pomognem drugima koliko mogu. I, ono najvažnije, ponosan sam što sam posle svega ostao zdravog razuma i nisam postao pohlepan. Mogu da zaspim mirno jer nikome ne dugujem. Znam da sam pošten i sve što sam stekao, stekao sam sa svojih 10 prstiju. Neću, ipak, da se moj sin muči kao ja, neću da radi po 20 sati kao ja. Pokušaću da ga naučim pravim vrednostima i biću ponosan ako ga izvedem na pravi put, ako on postane čovek. Sve ovo radim zbog tog cilja koji sam sebi postavio. Jer danas je najteže biti čovek.’’