Zoran Milovanović - najistaknutiji pojedinac akcije ’’Bitka za bebe’’

---

’’Sarađivao sam i radio sa mnogo dece, koja su danas studenti, završili fakultete, mladi uspešni ljudi - povukao ih na neki put – ne kažem da je to sve moja zasluga, ali prosto želim da verujem da sam im usadio malo nekih vrednosti zbog kojih mene ljudi znaju i cene. Da je samo jedan promil od njihovog današnjeg stava moja zasluga, ja sam zadovoljan.

I to je moje osnovno – bar deset stvari koje sam u ovom gradu započeo ostavio sam drugima da nastave. A radio sam nebrojene humanitarne akcije, evo sad da me pitaš ne znam ni sam tačan broj, bilo je svega, od malih do ogromnih: pomoć drugima, akcije davanja krvi, potpisivanje donorske kartice i akcija da ih i drugi potpišu, razmena bebi opreme gde sam spajao ljude, humanitarne utakmice, Bitka za bebe –ma važno je da navedete ljude na humanost, da ih podstaknete da se sami bave time, da se nađu u nevolji drugom čoveku. Kad to vidim i meni je tad puno srce.

U sve ovo, mene je digao fond b92 i kroz Bitku za bebe mi dao neki impuls da nastavim da se borim za neke više ciljeve, da, što se kaže, poginem za idealima. Znate, moja tri sina su sva trojica bili u inkubatorima; moji kumići su bili u inkubatorima...ja sam tu priču razumeo, jer sam je živeo i znam koliko je bitna. 

23. septembar 2011., akcija je već krenula lagano. Pravio se prilog za televiziju, svi u majicama Bitka za bebe i meni padne na pamet u trenutku – 24. septembra je 70 godina Užičke republike i tad sam rekao: ’’Mi, Užičani, sa ovoga mesta obećavamo da Užička republika neće trajati 67 dana, nego koliko bude bilo potrebno da se nabavi svih 180 inkubatora koliko treba za srpska podoilišta’’.
Tu sam napravio grešku – akcija je bila za nabavku 100, tako je javno objavljeno – a ja sam negde pročitao da su srpske potrebe 180. Prognozirao sam tada, iako ni oni nisu bili sigurni da će ta akcija biti toliko uspešna. Na kraju je bilo 209 inkubatora koji su podeljeni po Srbiji.

Novac se skupljao svuda – moj kum je direktor jednog preduzeća, pa preko njega do gazde tog preduzeća; onda se igrala jedna utakmica – Mačva protiv Jedinstva na novom, gradskom stadionu u Užicu. Bilo je tu dosta kreativnosti, dovijanja, razne akcije. Razleteo sam se ja, razleteli su se ljudi, zovemo, spajamo i pišemo koliko smo prikupili: škole, javna preduzeća, prijatelji, prijatelji prijatelja...
Sve transparentno, sve crno na belo. Ako su se javno prikupljale pare, to je zapečaćena kutija, to je komisija od tri člana i zapisnik, smatram da mora tako. Neko uplati, uplatnica se slika, pa javno na Facebook. Ni dinara nikada nisam uzeo, a organizovao sam stotine humanitarnih akcija, malih i velikih. Smatram da ni jedan čovek koji se ovim bavi, ne sme ovim da se bavi ako od toga misli da zaradi. 

Borio sam se celim sobom za Bitku za bebe, slao sam mejlove svako jutro i svaku noć agenciji koja se time bavila, probijao im glavu za SMS servis, imao sam stotine ideja... Ja nekad stvarno verujem da sam bogom dan da se baš ovim bavim – eto šta je sudbina – moj broj telefona počinje sa 3100, broj fonda za SMS donacije je bio 3100, na kraju je sudbina odlučila da je baš moja akcija bila ta koja je donela stoti inkubator. Verujte mi – srce ovoliko! 
Dobio sam nagradu za najistaknutijeg pojedinca akcije, ali to zadovoljstvo, iako znači, nije ni približno onom koje smo osetili kada je objavljeno prvi put da je akcija uspešna. 

Akcija je bila zamislila 100, a mi smo nastavili u istom ritmu da namirimo te potrebe od 180. Kad je objavljena pobeda, tad su počeli ljudi da zovu, čak i oni koji su već dali novac, hoće da daju još! Javljali su se pojedinci, javljale su se razne javne ličnosti koje sad ne bih imenovao, ljudi su shvatili značaj ove akcije.

Sve ovo što sam ikada uradio za druge, bilo je u stvari – za moju decu. Usmerio sam ih da budu slični kao ja i izveo ih na neki pravi put i na to sam najponosniji, za roditelja nema veće sreće od toga da vidi da mu sinovi rastu u dobre, ispravne ljude. 
I ne samo njih, svu drugu decu koju sam uspeo da motivišem – desi se nešto i oni me zovnu da pomognem, ali oni sami osete da treba da se pomogne, pa se organizuju. To je prava vrednost i to treba da se neguje – najsrećniji bih bio kada bi svi tako radili!’’