Tijana Momčilović, dr klovn

---

Doktor klovn sam od 2005. godine, a pre toga sam bila sve i svašta i imala sam veliki problem da se nadjem u životu, šta sam i šta želim da budem. Nisam završila fakultet. Tada su vremena bila jako teška i moje detinjstvo nije bilo ni malo lako. Dok sam još bila u srednjoj Ugostiteljskoj školi sam počela da radim. Veliki sam borac, ali u životu nisam mogla da se nadjem šta ja zapravo želim.

Kao doktor klovn sam počela da radim zato što sam bila izmedju poslova i traženja. Bila sam deo jedne beogradske žonglerske ekipe, a brat i ja smo preko našeg druga upoznali amerikanca Edvarda Vejna Džuniora koji je došao u Beograd kao humanitarac da pomogne da se Srbija razvija. On je imao veliku želju da oformi grupu doktora klovnova ovde, pošto je sa tim konceptom već bio upoznat. Brat i njegov drug su postali prvi doktori klovnovi u Srbiji, a ja sam se nešto kasnije uključila. Posao je takav da mnogi ne mogu da izdrže dugo i razumem ih, ovo nije lako, pa su se ekipe menjale često. Ovo radim već četrnaestu godinu, ali svesna sam da nije za svakoga. 

Imala sam veliku tremu i mislila da će me biti sramota. Tu su i deca, ali i roditelji, pred kojima treba da se glupiram. Jednom prilikom sam ušla sa kolegom u sobu od koga se dečak uplašio, shvatila to i rekla: „Nemoj ništa da brineš, ja ću te spasiti!“ i na jedan šaljiv način izbacila kolegu iz sobe. U tom trenutku sam shvatila da sam ja tim sa dečakom i da se nas dvoje borimo protiv tog nekog straha, a to su deca koja se suočavaju sa ozbiljnim stvarima. Dosta vremena mi je trebalo da shvatim kako ja to njima pomažem, šta ja zapravo radim, koliko to njima znači i koliko je smeh važna stvar za njih. To me je i dovelo do toga da shvatim da nemam potrebu za bilo kojim drugim poslom. 

Koliko mi je bilo teško kada je neko dete u ozbiljnom problemu isto mi je i dan danas teško, to se ne menja, bez obzira što sam tu tolike godine. Čovek koji radi sa decom, a ima empatiju, ne može da ogugla na tako nešto. 

Susretali smo se nekada sa nerazumevanjem medicinskog osoblja, ali su pretežno dobre reakcije. Ljudi koji ne razumeju ovo što radimo su stvarno u manjini. Mi vodimo računa da ako već nekada ne možemo da pomognemo onda ne odmažemo, jer njima je već teško. Uvek poštujemo sva njihova pravila, jer smatramo da je to za dobro svih i da je baš bitno. 

Kada odem u vizite ne idem da nosim balone i bombone već idem da ja njima dam jedan prozor u neki drugi svet, da im dam vedrinu, osmeh, da ne razmišljaju o svom problemu. Mi radimo i sa decom i sa roditeljima. Nekada se više šalim sa roditeljima nego sa decom, i njima je potreban ventil, da se smeju i da pričaju gluposti, da im olakšamo i ulepšamo težak dan. 

Trenutak u kome sam shvatila da to nije zbog para, već zbog nečega drugog je bio kada smo mi kao projekat ostali bez stalnih primanja, a ja sam ipak ostala. Sada se doktor Guza i ja smenjujemo i radimo svakako. Moja je želja da prošrim projekat, da nas ne bude samo 2 u Beogradu i 2 u Novom Sadu. Od velike donacije smo osnovali grupu u Novom Sadu, a osnovne donacije od kojih funkcionišemo su ili od firmi ili od prodaje crvenih nosića za vreme Ulice Otvorenog srca. Želja mi je da proširim trupe po drugim gradovima u Srbiji, a na dobrom smo putu. Ljudi sve više prepoznaju značaj našeg rada i to mi je baš drago i znači mi.

Ponosna sam što sam doktor klovn. Ponosna sam na to čime se bavim kada mi neki roditelj zahvali ili kada mi kaže da sam im barem malo pomogla. Ili kada sretnem nekog od dece ili roditelja van bolnice posle dugo godina i kažu mi da su im naši susreti ostali u lepom sećanju. To mi daje uvid koliko su klovnovi bitni po bolnicama.